Srebrenico, uplakani cvijetu…

Ispričat ću vam svoju priču. Pažljivo me slušajte. Plačite, molite, kunite… Jer, sve to i ja radim dok ovo pišem. Zovem se Merima.  Bila sam mala djevojčica kojoj je jedina radost bila igra, uostalom, kao i svakom djetetu. Sjećam se da sam nakratko imala i svoju malu porodicu. Da, nakratko, vrlo kratko. Mama mi je uvijek govorila da je porodica pravo bogatstvo, jedino što vrijedi čuvati. I zamislite, neko se udostojio i oduzeo mi to bogatstvo…  Slušajte!

 Bio je 11. juli. Sjećam se da je mama kuhala ručak, babo je vani slagao drva, a braća su igrala nogomet,  ja sam kao i obično, uvijek držala mamine dimije  u ruci, vukla ih te išla za njom. U dvorište su nam došla dva čovjeka u uniformama. Kasnije mi je mama rekla da su to vojnici, da se tako zovu.  Jedan od njih me pogladio po glavi. Mislila sam da nam je donio slatkiša…  Bili su grubi. Sve su nam polupali po kući, sve što smo imali. I mamina čorba je izgubila trag, fildžani koji su bili na stolu,  spremni da mama i babo popiju kahvu, završili su na podu, polupani…  Kao da su nešto tražili, nije mi bilo jasno zašto nam diraju to malo što imamo, zašto?! Vrijeđali su nas, govorili su ružne riječi mami, udarali je… Babo nas je pokušao odbraniti… Međutim, bezuspješno. Rekli su mu da pođe sa njima napolje. Dok sam bila onako šćućurena u budžaku sobe, pratila sam korake svoga babe. Pri samom izlasku, okrenuo se i pogledao nas onim crnim, krupnim očima. Nije to bio običan pogled. To je bio pogled kao da se oprašta od nas… Mami je tiho šapnuo: „Pazite se, pazi na njih, Mejro, ja ću se vratiti, ništa se ne brinite. Eto mene brzo nazad.“

Mama nas je tješila, iako sam ja i tada osjećala njenu tugu. Ni sama nije vjerovala u ono šta nam je govorila. Braća k'o braća, glumili su hrabrost…  Dani su prolazili, a babo se nije vraćao. Gdje je, ko ga je odveo i zašto, kada će se vratiti?  Sve su to bila pitanja koja sam iz dana u dan postavljala svojoj majci.

Moj stariji braco je znao reći: „Babo će se vratiti, obećao nam je. Znaš da je ispunio svako obećanje, znaš kad nam je donio veliku čokoladu sa rižom, sjećaš se… Tako će i ovo obećanje ispuniti.“

Suze mi potekoše. Boli me. Moga babe nema. Ne dolazi.  U mome srcu je ogromna praznina , ogromna rupa.  Fali babo, fali, neopisivo. Nekoliko dana poslije, primijetih da se vraćaju. Vraćaju se ista ona dva vojnika što su mi babu odvela. Ali i dalje nema babe…. Vraćaju se bez njega. Rekoše da su došli po ono što su zaboravili. Tada su odveli i moja dva brata… Vukla sam ih za nogavice, bacala se na pod, ali nisam ih uspjela sačuvati. Majka je vrisnula. Držala se za glavu. Tada su njeni obrazi bili obojani žarkom crvenom bojom. Gušila se u suzama, njene uzdahe, nikada neću zaboraviti. Svaki dan nam je bivao sve teži i teži. Iščekivale smo ih svaki dan… Ali, nisu se vratili. NIKADA. Mama mi je kasnije ispričala da su im zli ljudi naudili. Ti monstrumi, neljudi… Ubili su ih, mučili…  Nisu imali ni srca, ni milosti… Sa njima je otišlo sve, otišao je i dio nas…

Vrijeme nas je naučilo da se moramo nositi sa tim, ali nismo zaboravile…

Sada, ona djevojčica što vam je počela pričati priču na početku, više nije mala. Sada Merima sve razumije. Zna šta se desilo njenim najmilijim, zna koliko joj je majka propatila, koliko se žrtvovala za nju samu… Zna da njene najmilije više niko i nikad neće vratiti. Svoje gubitke, ne želi prepustiti tami. Iščupali su joj srce iz grudi, ali, nisu joj mogli iščupati sjećanja na one koje voli.

Znate…  Voljela bi Merima da je imala bezbrižno djetinjstvo, da je odrasla uz oba roditelja, da se mogla igrati i uživati u svim čarima djetinjstva, voljela bi… Nažalost, prilike za to, nisu bile… Čudan je to osjećaj, ne dao Bog da se više ponovi ikome. To su bila vremena oduzimanja ljudskih života. Pitam se, jesu li ti monstrumi znali šta i koliko znači jedan ljudski život?! Da, znali su.  I to vrlo dobro. Ma znali su oni sve.  Hladnokrvno su ih poubijali, moga babu, braću i još hiljade i hiljade drugih očeva, majki, braće, sestara, kćerki. Zašto?! Zar može postojati tolika mržnja i hladnokrvnost?!

Ne volim juli, ni julsko sunce. Tada sve peče. Peče duša. To julsko sunce me opeklo. Opeklo me toliko da me iz dana u dan boli sve više i više, sve jače i jače. Sunce koje nema milosti.

Majke već odavno nema. Napustila me je i ona. Našla je svoj mir od svog zla koje nas je zadesilo. Nemam se više za čije dimije držati i trčkarati po kući.. Nemam. A imala sam. Sve je pusto. Svoju Srebrenicu sam napustila.

Često se vratim. Tada iznova probudim svu tugu i tamu u sebi i oko sebe. Moja Srebrenica je beživotna. Svoje roditelje  i braću, ne posjećujem sa veseljem, nego tugom i bolom. Posjećujem mezarja. Idem sa tone i tone tuge i suza u očima. Vodim im dvoje djece. Želim im pričati o  njima, o daidžama… Ne želim da to moja djeca dožive, ne želim da gledamo reprizu. Sve što mi je ostalo su fotografije koje su blijede. Ali, ne dam im da izblijede u mome srcu i u mojoj glavi.

Vi što ste ih ubili, to vi samo mislite tako. Oni su živi, dok god ima ko da ih spominje, živi su.

Hej, vi, zlotvori! Dugujete mi puno. Dugujete mi radost moga oca i majke, djetinjstvo moje braće, dugujete mi osmijeh, dugujete mi njihove živote. Sve mi dugujete! Sramite se!

Zato, molim vas, nemojte da se o Srebrenici priča samo jedanaestog jula, nemojte! Svaki dan, neka majka, sestra, supruga i kćerka, traži kosti svojih sinova, braće, muževa, očeva… Svaki dan. Kakva je i kolika je to bol, znaju samo oni. Potoci i potoci suza teku…

Teku…

A njih nema.

Bojim se. Bojim se za danas, bojim se za sutra… Ne želim više da budemo dio ovih krvavih epizoda.. Ne smijemo to dopustiti. Samo se sjetimo koliko djece je ostalo bez svojih roditelja. Njihove roditelje su im oduzele krvničke ruke. Ne gledajmo reprize!

Zar trebamo zaboraviti vapaj majki, njihove teške jecaje i uzdahe za sinovima koje im monstrumi odvode. Odvode i ne vraćaju. Nikada. Više nikada. Zar trebamo zaboraviti majku kojoj trgaju iz naručja tek doneseno novorođenče na ovaj svijet i odrubljivaju mu glavu? Trebamo li zaboraviti koliko su isprljali čast naših majki, sestara, kćerki?  Trebamo li zaboraviti koliko su nam džamija srušili? Trebamo li?!

Srebrenica je tuga.

Srebrenica je bol

Srebrenica je najjači majčin uzdah na svijetu.

Srebrenica je more suza.

Srebrenica je 8372 duše i još mnogo, mnogo više…

Srebrenica smo MI!

Ne zaboravimo to!

Mirela Salkić/Trend radio

Vezane vijesti: